Ovako je u Regionu, da li je kod nas bolje? Sumnjam da jest!

Muž dovede ženu kod liječnika.

Razgovaraju sa njime, muž govori da jezadnjih nekoliko godina žena stalno žali, Ja bum umrla, nema mi spasa.

Pa su došli konačno vidit što je sa ženom.

Liječnik smjesti ženu u bolnicu, na pretrage.

Dolazio muž u posjete svaki dan, telefonom su se čuli svaki sat, ona jadna stalno ponavlja Ja bum umrla, nema mi spasa.

Nakon tjedan dana, liječnik zove muža na razgovor, jer otpuštaju ženu kući.

Znate gospodine, napravili smo sve pretrage, vaša je supruga, uzevši u obzir njenu dob, jer, šezdeset i osam godina i nije neka mladost, potpuno zdrava. Njezini su nalazi jako dobri.

Ali doktore, pa i dalje mi stalno govori da će umrijeti, da joj nema spasa, ojađeni će muž.

Gospodine, da vam pojednostavljeno kažem, Vašoj ženi fali seksa. Trebate je dobro izjebati i to je to.

Kada su izašli iz bolnice, pita žena muža što je bilo.

Ništa draga moja, nećeš umrijeti, ali ti spasa nema.

–

Uz rijetko viđeni lopovluk, ovu zemlju je uništio i rijetko viđeni diletantizam, neznanje i konjizam. Nesposobne ali zato korumpirane konjine na svakom koraku spremni su uvući ruke u vaš džep.

Ček i ne, onako pristojno i nježno zavući ruku, u džep, poput jadnog džepara kojemu su ostavili samo sitniš, a koji će vam u dvojci između Heinzelove i Sigečice odnesti i to.

Jer, cijeli je sustav postavljen lešinarski. Uzimaju svima, uzimaju nezaposlenima, uzimaju zaposlenima, uzimaju penzionerima, uzimaju i djeci u vrtićima, ako ništa drugo, otmu im šnitu salame podriguše, ali im pošteno ostave jednu, jer ipak, djeca preživit moraju.

Dok god su živa imaju kome krasti.

A kradu svi. Kradu svima.

Prekrasno isprepletena, poput najfinije čipke, mreža krađe i lopovluka, odavno je prekrila i usta, i nos. Disati se više ne može.

Natužnije, ono što dere dušu, trga sve u nama, što smo svjesni da nas potkradaju neuke i neškolovane konjine.

Na svakom koraku.

Dibidusi koji nemaju morala ali imaju kupljene diplome, stečene na čudnim učilištima, veleučilištima, odreda strahovito zvučnih imena, koja danas ima svaka selendra.

Jebeš zabit koja nema barem dva veleučilišta i tri učilišta.

Jer, treba njegovat neznanje, zar ne? Treba ga čuvat, ko zjenicu oka svoga.

Društvo je oboljelo od bolesti od koje se ne umire, ali spasa mu nema, premda nas konstantno jebu.

I to dobro i kvalitetno. Jebu nas strastveno, učestalo, bez vađenja.

Jebu nas šoferskim seksom, šoferi sa kupljenim diplomama, a mi smo opet nezadovoljni.

Tako je i u regionu.

Samo, oni su progovorili…

Prenosim vam sa portala Novosti.rs članak na tu temu u integralnom obliku.

Kako se i po koju cenu, gotovo na svakom koraku, trguje diplomskim, master i seminarskim radovima.

Autori radova od dekana traže da poništi diplomske koji im nisu plaćeni 

PIŠEM seminarske, diplomske, master radove! Radim i doktorate, ‘pauer point’ prezentacije, eseje, prevode sa engleskog na srpski i obrnuto. Svaki rad je za sebe originalan i garantovano prolazi softvere za proveru plagijata.”

Ovo, nažalost, nije šala, niti parodija, već samo jedan od stotine oglasa koji se mogu videti na svakom koraku. Prepuni su ih internet portali i društvene mreže, stigli su do oglasa u dnevnim novinama i bandera ispred fakulteta. Sudeći po ponudi, ne manjka ni tražnja, pa je ono o čemu se nekad, u zaboravljeno “vreme stida”, šaputalo, danas unosan biznis. A za mnoge studente legitiman, normalan put do akademskog zvanja.

Uz sve to, zakoni Srbije prodaju ovakvih radova ne smatraju krivičnim delom, već jedino kršenjem moralnih zakona.

Mašinerija za prodaju znanja, za koju kažu da je oduvek postojala, danas već ima uigrane, izverzirane, stručne radnike, obučene za teme, naučne discipline, za nivo kvaliteta. Postoje cenovnici i pravila, plaćanja, slanja, provere…

– Već deceniju se bavim ovim poslom, a poslednjih godina, kako raste broj privatnih fakulteta, angažovan sam više nego ikad – kaže za “Novosti” ekonomista koji se izdržava od prodaje radova studentima. – Svakodnevno imam pet poziva i jedan ugovoren rad. Iako sam već dugo zaposlen, plata na tom radnom mestu ne može da se uporedi s novcem koji zaradim od pisanja za studente.

Uz svoj “staž” i iskustvo, naš sagovornik ne krije da veliki broj seminarskih i diplomskih radova piše i za jedan dan. A cenu određuje spram toga da li je tekst za studije na privatnom ili državnom fakultetu, odnosno od ozbiljnosti u pristupu radu.

– U zavisnosti od toga da li na fakultetu postoji softver za otkrivanje plagijata, od broja strana, obima literature, truda, cena diplomskog rada je od 70 do 150 evra. Master rad može da košta 200, ali i 1.000 evra – objašnjava on. – Iako sam privatno i pod svojim imenom stigao do mastera, do sada sam nekoliko puta i “doktorirao”. Doduše, samo na privatnim fakultetima. Ne usuđujem se da pišem doktorat na državnom fakultetu, jer ni sam nemam to zvanje. Najskuplji doktorat sam naplatio 2.500 evra.

Sudeći po raznovrsnosti tema i komentarima zadovoljnih klijenata, koleginica našeg sagovornika, koja se reklamira na “Fejsbuku”, razvila je čitavo “preduzeće”.

Teme radova koje je prodala idu od lizinga, preko feminizma, stočne hrane, epidemioloških karakteristika varičela, pa do magnetne rezonance i klimatskih promena.

– Idemo zajedno do diplome – stimulativna je poruka sa većine njenih postova, gde se na fotografisanim prepiskama sa zadovoljnim mušterijama dele komplimenti, zahvalnost za ukazano poverenje, čestita za ocene steknute nemoralno. Podatke za uplatu šalju porukom. Čim legne uplata, stiže rad.

Po rečima prof. dr Branislava Boričića, dekana Ekonomskog fakulteta Univerziteta u Beogradu, živimo u vremenu izokrenutih vrednosti, kada se izgubio osećaj o moralnom.

– Svesni smo svega i zato se na sve načine trudimo da animiramo studente zašto je pogrešno plagirati, koristiti tuđe radove kao svoje, a s druge strane imamo detektore za otkrivanje telefona na ispitima, softver za “hvatanje” plagijata, antiplagijat program, kažnjavamo disciplinski – kaže dr Boričić. – Nažalost, kupovina radova, koji ne moraju biti plagijat, dešava se i teško ju je dokazati. Ilustrativan je primer da me je nedavno pozvao mladić tražeći da poništim diplomski rad studentkinje kojoj je napisao rad, jer mu nije platila. Do te mere su se izvrnule norme da neko ko je učinio nečasno delo – traži od dekana da ga zaštiti.

VAKUUM U ZAKONU

DOK onaj ko piše radove za novac ne podleže krivičnoj odgovornosti, već isključivo krši moralni zakon, kupac, međutim, koji takav rad predstavlja kao svoj, povređuje autorska prava. Do toga dolazi tek ako bi ga tužio onaj ko mu je tekst prodao. Tužbom, što se u ovom slučaju nikada ne dešava – kaže advokat Mirko Mrkić. – Jedino gde mogu odgovatraju oni koji “svojim perjem” kite studente za pare, jeste zbog sive ekonomije, odnosno neplaćanja poreza, i prodavanja usluga bez otvorene firme. Iako usluga sama po sebi nije nezakonita, ne postoji oblast, ime, niti vrsta preduzeća pod kojom bi se mogla otvoriti takva firma.

STUDENTI I PODVALE

NEMA tačnih podataka o broju plagiranih i kupljenih radova, nemaju svi fakulteti softver za “hvatanje”, a mi se na sve načine trudimo da to smanjimo i zaustavimo – kaže Borijan Soković, student prorektor.

– Postoje pravilnici o disciplinskoj odgovornosti, kada se prekršaj utvrdi, od privremenog do trajnog udaljenja sa fakulteta. Dok je studenata, međutim, biće i podvala. Prepisivanja je sve efikasnije, ali kupovina originalnih radova je teško dokaziva. Treba raditi na sistemskim promenama. Možda ovo i nije masovna pojava, ali je mnogo vidljivija nego ranije.