Volim zajebavati političare. Najvolim to činiti u razgovoru jedan na jedan. Pustim ih da govore, ponekad se trudim ne zaspati od silnih frazetina, pa kad se prenem u zadnji čas, postavim neko pitanje od kojeg se stresu, a pristojni ljudi ne bi ni postavljali takva pitanja. A ja sam sve, ali naročito nisam pristojan kad razgovaram s nekim tko mi pokušava uvaliti muda pod bubrege. Kad osjetim laž i prevaru, onda proradi u meni divljak. Radi mi što god želiš, ali mi ne laži, jer je to direktna uvreda inteligencije. Da parafraziram dragog gospona Šafraneka: Moja inteligencija nije Bog zna kaj, ali vređati je ne dam!
Nekolicinu političkih iskusnjara, tipova premazanih svim mogućim mastima, ljude koji su u politici prošli sve i sva, ali i nekolicinu vrlo iskusnih politologa, doktora nauka, pitao sam isto pitanje: Molim Vas, znate li koji je opis radnog mjesta župan?
Svi su nekaj mumljali, mrmljali, češkali se, a jedan iskusni, poznati profesor me pogledao i rekao: Znaš kaj stari, sad si me zajebo. Ne znam!
Ako on, profesor koje izuzetno poštujem, jer je pametan, drag, iskren, odličan prijatelj, a ima i odličan viski, ne zna, kako li tek znaju gospođa Milica Ravniković iz Farkaševca. Ili Milan Sredoja iz Bedenice, što radi župan? A župana biraju svake četiri godine. Jer su savjesni građani, ljudi starog kova, čija devize su još uvijek ako nisi za vojsku, nisi ni za ženidbu i ona druga, Na izbore se izlaziti mora.
Drugih deviza oni nemaju, jerbo žive Bogu iza nogu, sitno domaćinstvo, jedva nekako spajaju kraj s krajem. Do doktora putuju toliko koliko meni ili vama treba iz Zagreba do Splita autoputom. Kakve kurčeve devize. One koji imaju devize oni biraju svake četiri godine. Redovito i uporno. Da bi imali devize.
Pa su tak, glasali za mladog i naočitog gospodina Kožića. Glasali su za njega dugo i uporno. Onako, dođu na glasalište i zaokruže i odu na misu. Tako je bilo pred dvadeset godina, tako je bilo do sada.
Nikada se o tome što će raditi taj gospodin Kožić kad ga izaberu, pitali nisu. Gospodin Kožić je bogovski ostario na tom radnom mjestu. Dvadeset godina. Radi posao koji je neopisiv. Za odličnu lovu, ali zato nikakvu odgovornost.
Glasali su tako godinama, zaokruživali i odlazili na mise, ništa im u životu nije bivaloi bolje. Kravica i dalje mršava, doktori daleko, penzije nikakve. Nikada se nisu pitali A kaj stvarno taj Štjef za kojeg navek glasamo dela? Nisu se pitali ni koliko penez dobije za to kaj dela, a kaj ne znaju opisati ni politolozi. A taj Štjef nije sam. On ima i pomoćnike, dožupane i dožupanice, koji mu pomažu raditi posao koji niko živ opisati ni definirati ne zna. Što li tek oni rade, ti pomoćnici tipu kojem niko ne zna opis posla?
Bolje od radnog mjesta čuvara kabina za presvlačenje u trgovini Agent Provocateur, posao kojeg sam uvijek želio raditi. Postoje i stručne službe koje im pomažu da rade posao koji je svima koje sam pitao neopisiv. Postoji armija takvih razasuta cijelom državom. Armija koju čini dvadeset i jedna divizija vojnika koji se svojski truditi i raditi posao koji treba pripremiti župane, njih 21, da budu što efikasniji u poslu kojeg niko ne zna svrhu. Znao je svrhu jedino gospon Francek, a jebi ga, on je umro, a nikom reko nije. I odnio tajnu sa sobom pod kosu nadgrobnu ploču. Čak ni Canjugi nije rekao, rekao je Vrati ime Dinamo. A misterij posla župana ostao je i dalje hrvatska fatimska tajna.
Ondak se više ne tako mladi, gospodin Štef, župan Milanov i Miličin razbolio. Načele ga godine od silnog rada na poslu kojeg nitko ne razumije, ali za koji dobiva svakog mjeseca 19.000 kuna neto, jer su i Milica i Milan, koji najčešće ne spajaju kraj s krajem vjerno glasali za njega. Oni i dalje do doktora putuju onoliko za koliko bi mi sada došli iz Zagreba u Dubrovnik, jer su i automobili u dvadesetak godina vladavine gospona Štefa već postali puno bolji i brži. A njima doktori i dalje nedostižni. A gospon Štef je čim je pušten iz bolnice KB Merkur, odma odveo doktore koji su ga liječili, doktore iz bolnice Merkur u Trajbara u Zaprešić. Pa su se svi skupa napili ko konjine, što i dolikuje jer je Trajbar konjički klub koji u galeriji ima restoran u kojem smrdi ko u štali. Spičkali su trinaest boca vina ali i osamnaest boca bezalkoholnog pića. Nadam se da je bar netko od njih dobio debelu sraćku. Naravno, nije od svoje bijednice plaćice od skoro 20.000 kuna platio župan. Platila je županija. Po obrascu Srećka Šojića
Kako ćete platiti?
Bože moj, na narudžbu
Na narudžbu?
Pa ne želim ja biti zdrav za sebe, nego radi županije!
Osobno poznam jednog doktora koji je tamo bio, njegov kapacitet je barem četiri do pet butelji Krauthakera. Za ostale, ne znam.
A Milica i Milan će i dalje glasati. I najčešće neće spajati kraj s krajem, a doktora, e to kad trebaju, nek idu kod Trajbara.