Rano je jutro. Sunce se probija kroz rijetke oblake. Palim svijeće, u tišini, grobna ploča je mokra od jutarnje rose. Došao sam se pozdraviti. Jer idem na put.
Odlazim kao što smo nebrojeno puta odlazili za Prvi maj. Gledam u napis s imenima oca i majke. Gledam a ne vidim ga. Pred očima film, naši odlasci na more, izleti u austrijske planine. Prvi maj u Opatiji. Roštiljanja s grahom. Obaveznim. Kupanja u Čateškim. I sada idem. A oni ostaju. Pozdravljam ih. Na kratko. Jer vratit ću im se.
Znaju oni.
Dugo već ne putujem poput Jamesa Bonda. Prazan prtljažnik, od prtljage samo kreditna kartica. Više onako ko Cigan. Ko da sam glasač Kajtazijev.
I danas, auto spreman za put. Kabina prazna. Putujem poput gospodina. Ispijam kavu. I onda, Jebemti, zaboravio sam.
Grablje. Jebene grablje koje sam kupio. I ne stanu u gepek, Jerbo su predugačke.
Stavljam ih u auto. Držalja do krova.
Pa ću opet moć glasati za Veljka. Kajtazija.