Privi pravi, ono baš pravi kompjutor kupio sam 1992. godine. Pred trideset i jednu godinu. Od onda je kroz moje ruke prošao šleper kompjutora, laptopa, tableta i mobitela. Postao sam freak. Uvijek su mi govorili da je to zbog krize muškaraca u srednjim godinama. Ljutilo me to, a sada kad mi to netko kaže, odmah ga častim pićem. Jerbo, srednje godine su davno iza mene, ali kriza je tu.
Po svemu sudeći biti će i dalje.
Razmazio sam se, takva je bila prilika, pa sam naučio na maksimalni informatički komfor. Superbrzi strojevi, a i vizualni doživljaj značio mi je oduvijek puno. Nekak sam sav, kak kaže moj frend Mirek, picajzlast.
Jebeni perfekcionist, nikad zadovoljan.
U tih trideset godina ovladao sam i programskim jezicima, bilo je i vremena kad je pala neka kinta sa strane radi izrade nekakvih aplikacija. Ali, bilo je to davno. U vrijeme kada je Bog hodao po Zemlji.
Ali, priznam, nikada nisam naučio kartati na kompjutoru, tabletu ili telefonu. Osim Minesweepera, igrice koju nisam igrao više od tri ili četiri puta u životu, ništa nisam igrao. Jedino na tablet koji put odigram Mahjong i Monumet Valley.
[tip]Totalni dibidus za igre. Igre su za mene prestale davne 1983 ili 4. u trenutku kada sam u igrici Elite dosegao rang Elite. Commander Jameson postao je Commander Spectator ili kako li se već zovem.[/tip]Ali, puno vremena provodim uz kompjutor. U vrijeme dok sam radio, odmarao sam se uz Excel. Kao što se mnogi odmaraju uz Sudoku. Ja sam radio tablice za svašta. I brojanje golubova, i statističko predviđanje uroda maslina. Excel je uvijek bio upaljen. Radim, kad sam gotov, šminkam tablice. Pogledam i zatvorim stranicu bez sejvanja. Jer, sutra ide nova. Volio sam to bezgranično. Relaksiralo me. Relaksiralo me i pisanje. Pisao sam puno. Jako puno. Napišem, pročitam. Zatvorim. Ne sejvam. Pišem sebi za dušu. Nema područja u kojem se nisam okušao.
Onda je došao portal.
Imam frenda, Damira, koji mi je sredio prvi izgled portala, pa sam ga svaki dan zvao sto puta, zajebavao čovjeka. Mic po mic, nešto sam i ja naučio. Ušao u svijet shorcodea, tablica s podacima. Ma u šest godina i magarac bi već nešto naučio.
Teško mi je pisati, ako to što objavim vizualno izgleda ružno.
Nekako se uvijek valjda nadam da će ljudi reći, ma frajer piše bezveze, ali jebate, kako lijepo izgleda to što je nadrobio.
Kupovao sam teme, na Themeforestu, stranici s temama, sam već doma, na pasmater smo si, maltene tamo ne stanujem, upravo ko one napaljene fircigerice koje jedva čekaju da im suprug legne, pa se presele na FB ili neki drugi messenger ili to neko sranje i prepuste virtualnom seksu, cijelonoćnom, da bi sutra bauljale neispavane, jer, čeka ih još jedna noć. I uvijek iznova. Svi ti uzdisaji su samo jedno.
Privid života.
I ja provodim beskrajne noći. U pokušajima, lutanjima, izboru. Složim sve, pogledam, nije to to. Picajzla u meni luduje. Nije zadovoljna. Batrga se u prsima, vrti, viče, vrišti.
I sada, evo, nema ga. Spava. Ne kriči, ne vrišti.
Nakon nekoliko stotina sati rada u posljednja dva mjeseca, nakon putovanja ukrivo, bezbroj brisanja, čišćenja, ovo đubre u meni, moj Picajzla, spava ko krme. Veseo ko prašćić u blatu.
Portal, vizualni dio je složen.
Verzija za desktop, verzija za tablet. Verzija za mobitel. Odredio sam i set slova, naslovi font Abzee, tekst font ASAP, ali zbijen.
Uveo sam i noćni način rada, uključuje se u gornjem desnom kutu zaslona.
Sve ovo pišem, jer vas molim.
Pogledajte, sugerirajte, predlažite. A ja ću opet iznova.
Jer ja to volim.
