Katie Nelson nikada nije dijelila očevu strast prema sakupljanju poštanskih maraka. Dok je bila dijete, vikendom je s ocem odlazila u second hand prodavaonice i na dvorišne rasprodaje gdje bi prebirali po tuđem smeću tražeći stara pisma ili odnedavno neželjenu zbirku nekog preminulog skupljača. Kada bi ga upitala što točno traže, odgovor bi uvijek bio isti – dragulj.

Tako nekako počinje roman Izgubljeno pismo. Autorice Jillian Cantor.

Izgubljeno je pismo. Tko zna, možda će ga jednog dana pronaći unuka rečene Katie, negdje na smetlištu, u bespuću povijesne zbiljnosti. Što god to značilo.

Jedino ne vjerujem da će to pismo biti dragulj.

Kroz Zagreb teče rijeka Sava, a preko Save su postavili mostove, koji samo što se nisu srušili.

Jerbo su izgrađeni u Jugoslaviji, a podli i pokvareni Jugovići sagradili su mostove koji će se nakon pedeset godina raubanja strmopizdit u Savu. Ako se ne održavaju. Hrvati se gradnjom mostova nisu opterećivali.

U toplini ureda sjeo je marljivi i istinoljubivi Andrej, uzeo pero i počeo pisati. Sablasnu tišinu sobe parao je zvuk škripanja pera na finom papiru.

Pisao je pažljivo, slova pravilna, kao da su pisana strojem. Onako, djeluju malo anemično.

Pa je uzeo kuvertu, fini papir je uz šuškanje uložen u kuvertu, na kuvertu je napisao Pantovčak 241, a ponizni paž Frka Petešić zalio je voskom pismo i pritisnuo pečat.

Ajde nosi to, kazao je skromni i simpatični Andrej, a Frka je odgovorio, Nema frke šefe.

Pismo je predao kurirskoj službi.

Ma što ja to pišem, kad svi znamo kako je dalje bilo?

Pliva patka preko Save, nosi pismo na vrh glave.

Patkica je morala pismo nositi plivajući, jerbo su mostovi napravljeni loše, ni pedeset godina ne mogu potrajat bez održavanja.

I tako, patkica se gegala, gegala.

I pismo nije stiglo.

A na Pantovčaku jadni i dobri Orsat sjedio je i čekao pismo. Nema ni pisma. Nema ni patke.

Gledao je s terase na livadu pred dverima, samo paunovi. Patkice nema.

Ni pisma nema.

Samo Frka.

Spustila se noć, patkice nema. Dobar je čovjek taj Orsat, ima on razumijevanja, zna da patkica ima nisko sranje, kratke noge, treba joj vremena da se dogega.

Opet pogled s terase. Samo paunovi. A patkice nema.

Zvoni telefon, javlja se i govori  Ne, nema patkice još. Ma znaš, patke imaju kratke noge, treba im vremena.
Ovaj s druge strane ne može više čekati. Digao je ruke.

Jebeš pačju poštu.

Pa objavi Pismo nisam dobio.

Onda se javi onaj Andrej što je pismo pisao, i reko da nema frke, jer je on dao pismo Frki, a kad Frka preuzme nešto, onda nema frke. Još kaže da je pismo predano Orsatu koji još gleda s terase u maglovitu nedjeljnu noć pokušavajući nazrijeti patku među paunovima.

Jedini je zajeb u patkama, jebo me patak ako nije. Neko je ipak prodao patku.

I radi patke je Frka.