U petak dosta kasno, zvrndao je mobitel. Javljaju se frendovi s Twittera. Poruke više-manje iste, citiram neke od njih: Kaj izvodiš na Twitteru? Daj više prestani! Ne glupiraj se! Ili ti je povuklo? Priznam, ova poruka Ili ti je povuklo? probudila je u meni alfa mužjaka, pa sam odma otvorio Twitter da vidim tko i što me povlači. Pomalo razočaran, shvatio sam da nema povlačenja kakvom sam se podsvjesno, ma što podsvjesno, iskreno, nadao. Objavljeno šezdesetak nekakvih statusa, na engleskom, pod mojim profilom. Portal podivljao.
Otvaram i Facebook. Na obje stranice Spectatora iste te objave.
S Facebooka se nije javio niko, nego samo Twitteraši.
Nisu se čak javili ni oni kaj spavaju na FB, čak niti oni koji kunjaju na mojoj stranici. Njima ništa nije bilo čudno. Čak niti što je jedna te ista objava objavljena rafalno šezdeset puta u minutu. Sad mi je puno jasnije, zakaj se prosvjedi organiziraju preko Facebooka. Vrela mudrosti u Hrvata. Tam je ekipa koja ne kuži ništa. Da nema tih mreža, ja bih lijepo usnuo sanak, poput male bebe. Sreća je da mreže postoje. Neki kaj su profići sve obavljaju preko njih.
Dakle. Otvorim portal, početne stranice nema. Gledam broj članaka nepromijenjen, kategorije, to vam je ono kaj se vidi u glavnom izborniku pomiješane. Uglavnom, njesra.
Poprilično sranje. Skuhao sam lonac kave, stavio cigarete na stol, i razmišljao kratko. Vizualno ću rekonstruirati portal. Kad sam se uvjerio da su članci i medijateka nedirnuti, krenuo sam na posao. Do ujutro u osam sati. Pepeljara se praznila dosta redovito, zoc u kavi skorio se već davno.
Na monitoru se pokazao novi portal, potpuno redizajniran. Znam da je do sada moje čitatelje koji su čitali članke na mobitelu, prvo u glavu udarilo ogromno povećalo. Pa nekakavi ogromni i nefunkcionalni izbornik. A ja picajzla, smetalo me to jako. A nisam mogao naći rješenje. Sada radi sve. Izgledom sam jako zadovoljan. Ali, brate, sporo je. Ponekad se članak otvori u vremenu duljem no što je meni potrebno da ga napišem.
Pa sam jučerašnji dan dobrim dijelom proveo u chatu s providerom. Kako li su samo pametni ljudi koji tamo rade. Pojasnili su mi da brzina stranice ovisi o sistemu Plati pa se klati.
Brzina se naravno, da povećati, za ciglih 367 USD. Tri stotine i šezdeset sedam. Dolara. Trebao bih doplatiti. Da vi ne bi otvarali članak deset sekundi, nego samo za manje od sekundu. Pa sam zvao velikog pokrovitelja svih zala. Sorosa, da se protegne za 367 dolara, ja to nemam, jer sam zaposlen doživotno kod onog ministra Aladrovića, koji realno ni sam kunu mogao zaraditi. Da radi u realnom sektoru, ali eto nije. Nego je ministar.
Doživotno sam zaposlen mirovinskom fondu, a na portalu pišem samo zato da ukradem vrijeme sam sebi, da ne idem kopati po kontejnerima. Uopće mislim da bi oni frajeri kaj kopaju po kontejnerima trebali si naći nekakvu zanimaciju, kako im ne bi samo noge virile iz kontejnera. Možda kazalište, muzeji, ili ipak samo putovanja bijelim svijetom? Možda i bi da im nije šefonja taj Aladrović i vesela mu Alibabina družina.
Daklem, Soros se javljao nije nikako. On mene zarezuje onako kako Milanović Banožića. Nula posto. A ja u sto čuda. Jerbo jurilica na portalu, privlači me ideja. A ja sam kratak. Ali, kad bi vi samo znali što li sve mene u životu privlači, a nemežem do toga, na dupe bi pali. Pa nikom ništa. Pa se mislim, Kad bi barem ti tukci od čitatelja klikali reklame, u čas bi ja kupijo brzinu. Ali kad ne klikaju, nego mi vjerojatno jebu sve po spisku, jer im reklame idu na ganglije. A ja im ne smijem uputiti poziv na klikanje, jerbo Google to ne dozvoljava.
Prema tome. Dragi čitatelji, dva do tri članka po danu, i dalje ćete čekati otvaranje po desetak sekundi. Tridesetak sekundi dnevno izgubljenih. Vaših života. Izgubljenih samo zato da bi proveli najviše daljnjih pet do šest minuta gubljenja vremena u čitanju mojih članaka.
Jer nećete klikati, a Soroš se neće javiti.
Portal je pred vama, meni je jako lepi. Toliko lepi da najradije ne bih ni pisao.
Da kaj ne pokvarim.
