Pred desetak dana dobio sam mail. Obavještavaju me o novom tipu kompjutora. Gledam. Skroz novom. Prstima dodirujem monitor, povećavam slike. Pa milujem, blago, ko što majka dijete miluje. To je to, tihi glas mi šapuće. To je to, ponavlja. Svaki puta sve glasnije, huči, bubnja. Razgledavam, tražim po Internetu, premda znam da i ne trebam. Jer, to je to. Ostvarenje mojih snova. Prava pisača mašina. A laptop. I to kakav. Od prve sam shvatio kako bih ga koristio. Nakon samo nekoliko sekundi shvatio sam kako ću ga koristiti.
Došao je, nakon samo tri dana. Trudim se biti smiren. Stoji u kutiji na stolu, a ja polako kuham čaj. Šmekerski, stavljam zrnca čaja u difuzor, prije no što poklopim čajnik, udahnem duboko na nos, opojan miris čaja. Nosim čajnik u sobu, polako otvaram kutiju. Pažljivo vadim sve drangulije koje su došle uz njega. Slažem ih. Otvaram kutiju s laptopom.
Stajem. Otpijam gutljaj vrelog čaja. Podižem poklopac. Stajem opet.Beskrajno polako i strpljivo slažem kutijice u kojima su bile drangulije, pa sve vraćam u kutiju, kako je ibilo. Zatvaram kutiju, račun je unutra, kutija je spremna za garažu.
Još gutljaj čaja. Ugoda se širi tijelom, kao plima, uzbuđenje raste. Šišti žilama.
Normalan laptop, ne prevelik, jerbo ja ne volim velike laptope. Teški su za nosat po birtijama, a i ne stane mi cuga na stol. Stoji na mom stolu, kraj svog starijeg brata, Laptop s dva zaslona.
Nježno i pažljivo skidam tastaturu, podižem je. Ispod tastature još jedan ekran. Na vlas isti ekranu što stoji okomito.
Okrećem laptop, na dnu montirana ploča koja se odiže i postaje stalak. Laptop je iskošen, gornji ekran stoji okomito, A tastatura pred laptopom. Dodirujem je blago. Ugodna je, vrlo ugodna,
I konačno, ukazali su se Windowsi. Prekrasna meduza plovi lagano od donjeg desnog ugla donjeg monitora prema gornjem lijevom uglu gornjeg monitora, i zaustavlja se. Pokušavam pisati. Ugoda. Baš pravi rajc za pisanje. Spuštam ga, prstima kliznem po donjem ekranu i otvara mi se normalna virtualna tipkovnica. Pišem. Odlično. Ugodno. Iznenađujuće ugodno.
I sada, konačno nakon promijenjenih dvadesetak laptopa u ovih skoro šest godina portala, sada imam stroj. Stroj za pisanje. Pišem, a pomoćni prozori otvoreni na gornjem displeju. Mijenjaju se brzo, brz je ko zmija kad ugleda dugo očekivani plijen.
Sada konačno imam ono što nisam ni znao da postoji, ali sam želio. Upravo to. Ostvarenje mojih snova. I sada mogu pisati.
Tako je to bilo u petak, pred tjedan dana.
Od tada skoro da ni ne pišem. Jer, nemam vremena. Neprekidno sjedim i divim mu se. Uhvatim se kako satima sjedim za njime, isprobavam, učim, kombiniram. A pisanje njet. Molim vas, nemojte ovo njet shvatiti da sam ljubitelj Putina.
Kupio sam stroj kako bih na njemu radio ono što uistinu volim. Pisao.
A ne pišem. Jer me zaokupio stroj.
Šašavo, kaj ne?
I onda se sjetim, strojevi su pojeli ljude. Moj je pojeo pisanje.
