Strašno volim svoje Grammar Nazije. Moje lektorice, nadrkane babe, kratko fitiljne, uvijek kritične. Takve majka rađa samo dva puta. Čestitke gospođi mami i gosparu tati, a i strikanu Ivi iz Mokošice.

Javila mi se porukom danas, valjda sam joj dopizdijo više u kućnom zatvoru, dopizdili joj moji kazamatski dani, redakcijska lektorica Brunhilda.

I u poruci piše, kratko i jasno…

Vrijeme je da se krene.

To obožavam kod nje. Šuti. Šuti. I onda još šuti. Šuti i kad je gladna. Šuti i ispravlja jezične bravure nepismenih klipana, pa opali sve u par riječi.

Noćas je moja tuga

poprimila ljudski oblik

otvorio sam oči

ispred sebe ugledao svoj lik

pružio sam si ruku i rekao,

hajde vrijeme je da se krene