Javlja mi dopisnik iz Cerne kraj Vukovara.

Kako je i običaj, višestoljetni, zimi se održavanju svinjokolje. Kolinja.

Rano u jutro voda u kotlu već dostigla željenu temperaturu, popila se meka slavonska rakija na ranojutarnjem zubatom suncu.

Onda su muškarci otišli do koca, istjerali debelo i masno svinjče i vukući ga za uši i podižući mu stražnje noge ga držeći ga za rep.

Kod već postavljene reme mesar je oborio svinjče na desni bok.

Kleknuo je jednom nogom na lopaticu, a vremešni odeblji Vinko je držao donju zadnju nogu, da se prase ne bi ritalo dok ga majstor kolje.

Čista posuda je bila spremna, i u nju je curila mirišljava topla krv dok je svinjče izdisal u hropcu. Kada je krv prestala izlaziti, pojavili su se mjehurići.

Krv su spremili za raditi krvavice.

Stari a odeblji Vinko limenim je stošcem u vrućoj vodi strugao dlačice s zaklanog prasca. A majstor je potom brenerom spalio zadnje dlačice.

Pilo se tamo, pekla su se mlada jetrica, pa onda obilno posipala češnjakom.

Vinko je rezao špek trake na, odvajao ga od kože i rezao na kockice. Da bi se radili čvarci.

Vinko je popio još koju ljutu, a onda je značajno namignuo i iz auta donio karnister s finim misnim vinom.

Al je dobro leglo uz reš pečena jetrica s češnjakom.

Svinjokolja je prošla.

Kobasice su se ocijedile, objesili su ih na štapove nad zapaljenu vatricu grabovog drveta.

Pa obješene na tavan da se suše.

A Vinka nema.

Dobio je koronu. Kad nije slušo naputke stožera.

Jebo takav život i kolinja.