Milan Bandić je umro. Nije mi ni najmanja namjera pisati o njemu, što sam napisao, napisao sam. Ne zbog one O mrtvima sve najbolje, jer nipošto nisam pristalica te izreke.
Čovjeka nema i to je to.
Otišao je car populizma u Hrvata.
Izabran je novi gradonačelnik.
Dočekan je aplauzom drhtavih i brižnih ruku prestrašenih za svoju budućnost. Iste ruke pljeskale su Milanu, pljeskale su i onom besprizorniku Palmi.
Car je mrtav, živio car. Deviza je gradskih uhljeba, badavadžija i gojenaca na zagrebačkom proračunu. Pa ajmo pljeskati.
Danas je novi gradonačelnik, taze izabran pred tjedan dana, kročio na posao. Kažu novine s tri minute zakašnjenja. Što je svakako strašno bitno.
Kasnio je Tomašević jerbo je kako kaže, pomagao nekoj gospođi kojoj je pozlilo na cesti. Svakako lijepa i topla ljudska gesta. Poznajem deseti ne ljudi koji su pomagali ljudima kojima je pozlilo na cesti, pa potom otišli svojim poslom.Ne radeći od toga dramu niti oglašavajući na sva zvona.
Zašto je jedna topla i ljudska gesta odmah prezentirana novinarima?
Njima koji su poput šofera, navikli na kampiranje i čekanje. Zar su te tri minute toliko bitne?
U redu, ja ne volim kasniti, ali ponekad se desi. Pa makar i koja baba padne na cesti, pomogneš joj, odveze je hitna i dolaziš na posao.
Oglašavati to na velika zvona. Ne znam, podozriv sam, sve mi to izgleda na čisti populizam koji se učio na katedri prof.dr. Milana Bandića.
Mladi smo, valja pričekati pa vidjeti.
Početak je populistički.
