Pijevci spavaju
Ustao sam rano. Da su bili pijevci, još ne bi kukurikali. Skuhao sam ručak. Za danas i sutra, tko zna, možda pretekne i za prekosutra. Stavio u škrinju, današnju porciju u fižider. Kušao sam.
Da nisam znao da sam ja kuhao, pomislio bi da je to diplomiralo na Filozofskom fakultetu u Zagrebu, smjer Lingvistike.
Sedam jezika govori.
Rano sam, kao i svakog jutra ovih desetak dana došao u maslinik. Zapušten. Ali sad, kad pogled luta maslinikom, on više nije zapušten. Danima se družim s veprovima, poskocima, dračom, brnistrom, divljim borima.
Ali njih je sve manje. Ostaju mi samo veprovi i zmije. Ljudi nema ni na pomolu.
Izgleda da poskoke niko nije informirao o promjeni vremena u ljetno.
Pa su se izležavale i u jedanaest sati pic.twitter.com/yUlJ2zzgrZ— Spectator (@SpectatorHR) March 26, 2023
Volim samoću. Volim onaj unutrašnji mir. Volim kad me nitko ništa ne pita. Volim kad ni ja nikoga ništa ne pitam. A pitaju se najčešće budalaštine u želji prisilnog održavanja konverzacije.
Svaku ovu maslinu su davno s ljubavlju sadili i održavali moj did i moj otac. A zapustili smo otac i ja, koji je, kad više nije mogao, rekao da ih treba porezati. Srušiti.
Ali ja ne dam. Jer ih volim. Jer su ih sadili moj did i moj otac. Ruka bi mi se osušila da ih srušim.
Samo drača.
Sve je mokro od noćašnje kiše. Danas masline ne diram, mokre su. Samo draču i smilje. Jer ovo je Dalmacija.
Dalmacijo zemljo, maslinova grano
Dalmacijo zemljo, kamena i smilja
Pozlati mi vesla kad ustanem rano
Obala je tvoja od sunčanih milja…
Skupiti ću draču iz svog maslinika.
Sjedam na kamen. Vadim zgužvanu cigaretu, bolnim i izranjavanim prstima, suhim i čvornatim, opaljenih Suncem, prinosim je ustima, palim je, dim što žeže pluća godi.
Kroz izmaglicu duhanskog dima ugledam kuću. Kamenu kuću na brdu iznad mista. U debelom hladu paparinke. Na kući dva mala prozora, zelene škure otvorene, velika hrastova vrata obješena na šarke od kovanog željeza.
Iza tih vrata s velikom ključanicom i ogromnim ključem, koji danas poput relikvije visi u mojoj sobi, je konoba.
Mračna, hladna. Bačve poredane uz zid s jedne strane. S druge stane kameno je korito koje su zvali toć i uz njega kamenice. Kamenice su pokrivene drvenim poklopcima, a na njih je baka stavljala snježno bijele jako naškrobljene stolnjake. Da ne bi muha. U kamenicama se čuvalo obiteljsko zlato.
Maslinovo ulje.
Gusto, prekrasne boje. Kad su mi je baka u vrijeme marende stavila u tanjur fetu kruva ispod peke i malo ulja da točam, nikad nisam mogao pogoditi boju.
Bilo je hladno, sjećam se i sada. Bura je ulazila u svaki kutak kuće, hučala pod kupama na krovu, igrala se dimom peći u koju su stavili šume, što je veselo pucketala i zamamno mirisala. Udarala je buretina bijesno o škure, tražeći da je pustimo u kuću. Bilo me strah da će je ipak netko pustiti, samo da prestane lupati.
Ali nisu.
Danima su gazili ulje.
Najprije su potezali mlinski kamen položen u korito u koje su baka i žene iz susjednih kuća ubacivale masline. Tamne, crne. A muškarci su vukli teški mlinski kamen, poput kotača naprijed natrag. Lica su im okupana znojem što se presijavao na svijetlu šterike što je žmirkala u kutu. Pazilo se na svaku maslinu da ne ispadne, ako je koja nestašno iskočila pokušavajući izbjeći sigurnu smrt pri prolasku mlinskog kamena, baka ju je vraćala u toć.
Onda su masline nestale. Nastala je kaša. Kašu su pokrili stolnjakom i pustili je da miruje.
Cijelu noć nisam spavao. Jer, sutra ću raščinjavati. Tako mi je obećao did, gladeći me po obrazima.
Sutra ćeš, sokole moj, raščinjavati s nama. Posao je to koji rade veliki muškarci.
Iz ormara su izvadili friško oprane jutene vreće, koje je baka netom prije iznova oprala, osušila na buri i uredno složila. Kaša, u mraku mi je ličila na palentu, natrpana je u te vreće, a vreće su poslagane u kacu. Muškarci su bosonogi ulazili u kace i gazili po vrećama. Dugo mi je baka prala noge, smijala se, škakljala mi tabane, a ja sam pokušavao ne smijati se. Jer sad ću biti veliki muškarac. A ne klinac što trči po prašini i smije se dok ga škakljaju. Radit ću poslove koje rade samo veliki muškarci. Bar taj dan neću biti dite, muškić. Bit ću muškarac.
Radim poslove muškarca. Gazim ulje
Podigli su me i stavili u kacu u kojoj je stajao did. Gazili smo jutene vreće, dok je među prstima nogu strujalo ulje. Maslinovo ulje. Tamno zeleno. Gusto. Mutno. I sada se živo sjećam mraka konobe osvjetljene šterikom, kaca u kojima muškarci gegajući se poput medvjeda što se propinju na zadnje noge, gaze ulje.
Onda su dolijevali vruću vodu, a mi smo gazili. Pa još vruće vode. Noge su mi bile skliske, zelene od ulja.
Nakon tko zna koliko vremena, did je rekao da je dosta. Izvadili me van i uronili mi noge u lavor s vodom i lugom, a baka mi je pružila bruškin da se sam operem. Da me ne izgrebe. Posao nas muškaraca je gotov.
Sada će žene, kad se ulje smiri, pažljivo skinuti ulje s vode malenim pijatićem i uliti ga u kamenice.
Ogledavam se. Sjedim na kamenu. Oko mene nekoliko opušaka. Nema više dima. Nema čarolije. Nestala je.
Zauvijek. Ostaje samo u mislima i duši. Ostaju masline. Mog dida i mog oca. Sada moje.
Paštašuta bez pašte. Šuta.
Došao sam kući.
Umoran. Preumoran. Gledam nemoćno po kuhinji. Shvatio sam da i ne mora biti paštašuta za ručak. Jer, snage nemam za kuhati paštu.
Pa će samo šuta. Bez pašte. I matovilac salata. I parmezan. Dvi tri fete kruva.
I pot, didov crveni pot kojeg pobožno čuvam.
Pot bevande.
Težačke.
