Snaga ulice
Imam frenda. Pišta ga zovemo. Oduvijek. Dali su mu ime po djedu Stjepanu. Kojeg su svi zvali onak purgerski, Pišta. Mali Stjepan bio je od milja Štefek. A to ga je ljutilo. A bio je dobar dečko, pa smo ga da ga ne ljutimo, počeli zvati Števa. Još je više pizdio.
E pa nemamo mi vremena zajebavat s njegovim nadimkom, pa je snagom ulice postao Pišta. Po djedi. Sviđalo mu se to ili ne. Nek se žali mami i tati.
Pišta je oduvijek pizdio na Milana Bandića. Jerbo ga nikako nije mogao provariti. Kad je netko spomenuo Bandića, Pišta se pretvorio u bika kojem mašu crvenom krpom. Salva izraza, od krkan, kozojeb, seljačina, lopov, primitivac tekla je iz njega poput slapa.
Bandića više nema.
Pištu viđam ponekad. Pazim da ne spominjem Milana, jer znam unaprijed što će reći, a čovjeka više nema, gnoji javnu površinu na Mirogoju. Pa nije u redu.
Kad spomenem ove nove, osjetim bijesan Pištin pogled. Nemoćan, ali bijesan. Strijelja me očima, jer zna da ga podjebavam.
Pišta je bio veliki pristalica te ekipe koja je sada na vlasti u Zagrebu, a kojoj se pripicuknuo i preostali batrljak SDP-a.
Ispijamo pivo u pivnici kraj moje kuće. Velika krigla, od pinte, gusta pjena ostavlja tragove pjene na Pištinim brcima, a ja oblizujem ostatke pjene. Grickamo kikiriki koji smo naručili uz pivo. Priča Pišta, nekako tiho, kao da ga nešto tišti. Zdravlje mu je dobro, u penziji je, snalazi se, radi kod neke budale koja voli kad mu ljudi dobro rade, posao je dobar, nije čak ni previše zahtjevan, samo je jedan problem. Ne voli baš plaćati radnike. To mu je tlaka.
Pitam ga, jel’ ja trebam s budalom porazgovarati. Da mu pojasnim neke stvari, gleda me, škilji, kutak usnice mu trzne,
Ma ne, ne treba. Još. Možda, ako bude trebalo. Hvala
Šutimo, ispijamo, mašem rukom, prstima pokazujem krug, još jedna runda. Vrijeme se nakurčilo, počeo je vjetar, nosi one dosadne pahuljice topola, lijepe se svugdje. I naravno, ja ne bih bio ja, da barem malo ne podjebem.
Jebemu mater, Bandić je posadio te topole, ljudi se guše od alergije, a ovi duduci na vlasti ništa. Ne znaju ih srušit, ne znaju ih ni zasadit. Pogledaj ovaj travnjak na što liči. A znaš da je uvijek bio šišan.
Što god dodirneš, ništa. Znaš Pišta, ja sam razočaran, ovo na vlasti odavno nisu MOŽEMO!, ako su ikada i bili. Naziv Možemo im pristaje ko naziv jebač starcu od devedeset godina. Još kad im se prikrpio SDP, nema druge nego ih zvati LAJBEKI!
Pišta me gleda, šuti. On sva ta sranja strašno ozbiljno doživljava. Sjetim se naših prepirki u vrijeme kampanje. Kad sam mu govorio da su to papci. A on se derao, psovao. E, pa jebi se dragi Pišta, imam ja soli u džepu, da ti malo posolim ranu.
Tafarica
Sjećaš li se, Pišta moj dragi onog zemljišta koje se nekak glupavo zove, tamo kraj Rotora, ma znaš ono zemljište koje je Bandić frknuo onako uz put, malim prstom lijeve ruke nekakvom frajeru iz Norveške?
Čim sam spomenuo Bandića, Pišta je uskrsnuo iz mrtvih. Znam, Tafarica. To je Bandić onako uz put, u vrijeme rekonstrukcije rotora, prodao nekakvom Norvežanu, koji ima firmu bez zaposlenih. Prodao je daleko ispod cijene. Lopina je odmah, dok su radili rotor, preko te zemlje napravio privremene ceste, sredio i poravnao zemljište, da bi na kraju taj Norvežan dobio ko na pladnju zagrebačko gradsko zemljište sređeno s pristupnim cestama. Majku mi jebem lopovsku.
Nije izdržao.
Ja šutim i gledam Pištu.
I sad, Bandića nema, što je sa tim zemljištem, znaš li Pišta?
Pišta me gleda ki tele u šarena vrata. Otpija gutljaj, zadnji. Maše rukom, radi krug u zraku, ja ne bih, ali ajmo jednu brzu. Prije kiše.
Srčemo kragnu s treće pinte. Pa se oblizujemo.
E pa vidiš Pišta, ti poznaš ljude. Ja ne. One koje poznam, žao mi je da sam ih uopće upoznao. Ali ja znam. Pouzdano znam. Da se Tomislav Tomašević jako aktivirao oko revitalizacije projekta kojeg je mutno počeo Bandić. Na mutnom zemljištu niknuti će novi kvart. Možda ga nazovu Milan Bandić, bilo bi u redu.
I znam da će sljedećih mjeseci biti dosta riječi o tome. I sve to sranje proći će u Skupštini. SDP neće nikad shvatit o čemu se radi, a ti koji kažu da mogu imaju interes.
Poduzeće iz Norveške nema zaposlenih, ali ima svog lobista u vrhu te ekipe koju si ti podržavao.
Koga, koga, strastveno me upita, stegnuvši mi ruku.
Pišta je klonuo.
Gledam ga. Uživam sadistički.
E moj Pišta. Pij kave slušaj, pamti. Čulji uši. Ja ti ime neću reći. A znaš li Pišta zašto neću? Zato jer je to tip koji ne žali novaca kako bi tužio za to što sam ti rekao.
Gleda Pišta. Razočaran. Da li zbog priče koju je čuo ili što mu ne želim reći ime.
A ja ga volim. Drag mi je. Krivo mi je da je razočaran. A reći mu neću.
Palim cigaretu, za po putu. Ustajem, pogledam ga u oči.
Pišta, Evo ti hint. Zapamti ga. Više ti neću govoriti.
Radi se o vuku koji neće žaliti novaca kako bi tužio za to što sam ti rekao.
Pa ti istražuj tko ima interesa.
I da, Pišta, trava je bila košena. A vidi sada.
Nije sve isto, samo njega nema.
Sve je gore, samo njega nema. Ili sve je gore, jer njega nema.
Okrećem se na peti, odlazim, dok mi se u nacrtanu metu na leđima zabijaju Pištine strelice…
