Sjedim u zadimljenom bircuzu. Pojeli smo kil i po janjetine, pa se preselili u kafić restorana, da možemo pušit ko ljudi. Na stolu čaše ispijene loze, šalice sa sasušenim tragovima kave. Muškarac preko puta mene sjedi, onako krupan, dubokog glasa, ma kus muškarca kako bi se reklo, ozbiljan, glavat.
Odma je prešao na ti, Ma jebi se Spectatore, pisao si već o meni, ja čitam sve što napišeš, ponekad i komentiram. Sažaljivo ga gledam, jadnik čita sva sranja koja napišem. Zvao sam te na ručak zato jer hoću popričati s tobom. Na miru, i slušaj, imaš moje odobrenje da sve napišeš.
Naručujemo novu rundu. Kazuje mi da je poslovni čovjek, posao u ide dobro, zadovoljan je, nekako mi tako i djeluje. Ono, zrači sigurnošću i povjerenjem, nije od onih s kojima razgovaraš i imaš osjećaj da drži figu u džepu. Tražio je razgovor, nikakvo pisanje, baš razgovor. Pa sam konačno pristao. Priča da je član SDP-a, podržavao je Beru jedno vrijeme, sve dok nije vidio da su to budale, pokvarenjaci, a likovi s kojima je Bero bio okružen, samo obični kokošari. Koji bi se kresnuli u dupe za koju sinekuricu. Ovo o dupetu, to baš i nisam siguran tko je rekao, on ili ja, jer smo se već nakon prve loze našli na istoj valnoj dužini.
Onda je otišao Bero, on se jako veselio dolasku Peđe Grbina, nekako se nadao da će stvari krenuti na bolje. Ma zna on da mu se smijem i znao je da ću mu se smijati, jer sam od početka pisao da je sve to isti vrag. Malo po malo, on je gubio nadu. Došao na moje. A SDP-ovcima je nekako u naravi ta nada. Jedino im ona ostaje.
Čudi me da svi esdepeovci ne navijaju za Ajduka, jer i drukeri Ajduka imaju samo nadu. Znam po sebi.
Priča da ima dobar život, situiran je, a djeluje mi malo onako baraba, tip koji se zna proveseliti i ne žali nikada za time. Dakle, čovjek, da se ne zajebava s tim nekakvim DAVIDOM (poslovna aplikacija SDP-a) na početku godine uplati članarinu za cijelu godinu, pa je miran, da mu netko od SDP-ovih sjecikesa ne bi prigovarao i prozivao ga za desetinu današnjeg računa u birtiji. I tako godinama. Priča mi da misli da niti jedan sastanak nije prošao da nije na njemu bio, diskutirao, predlagao. Priča mi da je nemoćno gledao kako se uspinju budale i ulizice, dupeglavci dolaze na položaje u partijskoj hijerarhiji, a da pojma o životu nemaju. A on je i dalje je živio s tom nadom. Nada tom tipu dođe nešto poput ljubavnice. Kad ga svi ostave. Kad ga svi zajebu, on ima svoju Nadu. Nadu u SDP.
E kobili se nado, mislim ja i gledam ga dok prinosim čašu loze žednim usnama.
Sve kandidate za bilo što gledao je, slušao njihova predstavljanja, kroz smijeh priča da je nekakav Denis bio na predstavljanju i da nije niti riječ znao reći, pa mu je onako mutavom drugarica Tamara Velesajamska uskakala odgovorima. Svaku promjenu je podržavao, onako, legalistički, sve zbog svoje Nadice. Nadao se da će Nada konačno postati Stvarnost, dolaskom Marasa na čelo grada Zagreba, da će SDP konačno postati stranka koja brine i bori se za istinski boljitak građana, a ne samo svojih preferiranih buzdovana. Pa opet ćorak. Razočarao se kad je Peđa Grbin rekao godinu dana pred izbore, da je SDP voljan podržati Tomaševića, jer je odustao od esdepeovog kandidata.
Iz džepa sakoa vadi nekakve papire, izgužvane, stavlja malene pederske cvikere i priča mi mašući mi papirima pred nosom.
Pred par mjeseci ostavila me. Ma tko, pitam ga u čudu. Nada, zareži bijesno. Gledam u njega i zamišljam ga ovako kako sjedi, a Nada ustaje od stola, i odlazi u daljinu, zamamno njišući kukovima, praćena njegovim čeznutljivim pogledom.
Pa naručuje rundu.
Pišem ja još dva maila, jedan njima, a drugi tebi, da se eto nađemo, da pojedemo komad janjčića, popijemo koju rakijicu i popričamo.
Ispija piće, pogledava u račun, vadi novac i plaća, ostavlja vrlo pristojnu napojnicu.
Evo, šaljem ti te mailove, radi s njima što hoćeš. Imaš moje odobrenje.
Pa ih lijepo objavljujem. Po redu, kako su slani. Njegovo ime sam zacrnio. Jebi ga, platio je janjetinu, seriju loza. Možda će opet, nikad se ne zna.
Kaj ne?
