Zagrebački električni tramvaj (ZET)
Zagreb se mijenja. Munjevito. E sad, mijenja li se na bolje ili baš i ne, nisam siguran.
Povremeno se vozim tramvajem. Napunio sam onu iskaznicu na trafici i štancam se. Ili se pokušavam štancati, jer, ako ne radi ni jedan aparat za plaćanje, ja se i ne trudim sići i pričekati drugi.
Nek poprave aparate. Ko ih jebe. Oš novac, daj mi uslugu i naplati je.
To s plaćanjem je čudna priča.
Neki dan sam čekao tramvaj na stanici Maksimir. Nebo se otvorilo, sitna gusta kiša kao da nikada neće stati.
Stojim uvučen pod nadstrešnicu, a automobili što jure Maksimirskom bez duše me zalijevaju. Istuširan sam barem sedam osam puta. Do gaća.
Na displeju piše da tramvaj dolazi za tri minute. Nema ga, virim između dva tuširanja vodom s ceste, tramvaj se ne vidi. Ni u ludilu.
Dvoumim se, zvati taksi za te dvije stanice ili ne. Ma neću, čekati ću te tri minute. Ali, tramvaja nema.
Metoda za pozvati tresku
Pokušavam starom oprobanim metodom.
Palim cigaretu, jer prema Murphyevom zakonu, čim u dokolici čekanja zapališ cigaretu, dolazi treska.
Popušio sam, treske još nema.
Vrijeme na displeju je iscurilo, pojavila se obavijest da dolazi dvanasetica za četiri minute. Prolazi deset. I konačno dolazi, lagano se njišući i ljuljajući. Jedanaestica. Nenajavljena na jebenom displeju.
Dolazi tramvaj zvan čežnja.
Hlače na bedrima slijepljene uz nogu, sitni pijesak s ceste zalijepljen za hlače.
Jakna zasrana prljavom vodom sa ceste.
Ulazim.
Vozne karte molim
Iz mene ulazi neka baba, nadrkanog izraza lica, sa sto trideset metara vidim da je ta sretna i simpatična žena kontrolorka ZET-a.
A ja čekam tramvaj dvadeset minuta, a dva ili tri tramvaja su prošla kraj mene. Na displeju ZET-a. Diskretno i tiho, toliko tiho da ih vidio nisam.
Gledam babu. Ma jebi se, neću platiti. Prevarili ste me s vremenima dolaska, mogao sam taksijem. Mokar ko pička. Prljav ko svinja. I da vam platim.
Serem vam se na displej.
Uputila se na kraj tramvaja i pregledava karte. Stanica je, mogao sam sići, kuća mi je ionako skoro na pola stanice.
E baš neću. Dolazi do mene, pogleda me i kaže:
Voznu kartu molim.
Nemam.
Ime i prezime zaškrguće vadeći nekakav tefterić.
Robić. Ivo Robić.
Baba izbulji oči gledajući me onakvog zasranog i mokrog. Tramvaj staje, ja silazim.
Osjetio sam neku tugu. Zbog propuštene prilike.
Mogao sam nastaviti vožnju.
I dati gospođi autogram. Bila bi sretna.
Čekam tramvaj 20 min. Nema auta koji me nije zalio. Ulazim u tramvaj, dvije stanice se vozim.
Šveram se, naravno
Dolazi kontrolorka pred silazak, traži kartu.
Nemam. Kako se zovem?
Robić. Ivo Robić.
Gleda me zabezeknuto.
Silazim.
Da je potrajalo mogla je i autogram dobit.— Spectator (@SpectatorHR) January 23, 2023
Danas
Danas se vozim tramvajem. Poluprazan, kartu sam uredno platio, sjedam. Žena oko pedeset godina u hlačama s uzorkom tigra, torbetinom za koju bi trebalo kupiti još jednu kartu, drži mobitel pred njuškom i razgovara na spikerfon. Glasno i odrješito gutajući samoglasnike. Saznali smo da će danas kuhati samo juhu, jer mesa ima u frižideru. Popodne joj dolazi brat iz Livna i jako mu se veseli. Razgovor je vođen tako da ga je brat mogao slušati u autobusu za Zagreb. Bez mobitela.
Silazim.
I opet neka tuga. Zbog propuštene prilike.
Neću više. Baš neću. Nikada nisam volio biti maltretiran. Niti maltretirati druge. I uvijek sam smatrao da je pristojno sudjelovati u komunikaciji.
I nema više tuge. Jer sam donio odluku.
Slijedeći puta ću se uključiti u takve razgovore.
Aktivno.
Mogao sam danas pitati, barem iz pristojnosti, oprostite, a kako Vam se zove brat. Jel ženjen, kako je šogorica. Radi li, koliko ima djece. Od čega je juha. Milion pitanja.
Propuštenih.
A ja, šutim ko pizda i prisluškujem.
Nije u redu
Dragi su mi oni koji tramvaj doživljavaju kao telefonsku govornicu, pa razgovaraju na spikerfon, tako da svi možemo sudjelovati u konverzaciji.
— Spectator (@SpectatorHR) February 2, 2023
